Bihejvioralne nauke u doba korona virusa: mogu li biti od pomoći?




Jelka Stojanov


Kovid-19, poznatiji kao korona virus, više nije potrebno posebno predstavljati: brza pretraga Google trendova nam nedvosmisleno kaže da je ovaj virus dostigao vrhunac svoje popularnosti u našim Google pretragama (kao i u našim svakodnevnim životima) krajem marta ove godine. Iako su vesti o novom virusu sada sveprisutne, retko ko se zaista može pohvaliti visokom pronicljivošću (neki bi čak rekli vidovitošću) i otvoreno reći: “Da, očekivao/la sam da se ovo desi”. Većina nas nije očekivala ovako stravičan razvoj situacije i samim tim možda nismo blagovremeno reagovali na novonastali problem. 

Porast u broju pretraga termina “COVID-19” i “Coronavirus” u Google pretraživaču u Srbiji. Broj 100 označava vrhunac popularnosti termina.


U cilju donošenja adekvatnih mera za suzbijanje pandemije, korisno je da razmotrimo i nalaze bihejvioralnih nauka, naučne oblasti koja proučava kako ljudi donose odluke, kao i širok spektar ljudskih ponašanja. Efikasnost odgovora na kriznu situaciju u velikoj meri zavisi od svakog pojedinačnog građanina. Međutim, ljudi ne donose uvek racionalne odluke kojim bi maksimizovali svoju ličnu, a u ovoj situaciji i kolektivnu dobit.1 Kada bi ljudi uvek pravili strogo racionalne izbore, komunikacija sa javnošću i donošenje adekvatnih mera za suzbijanje pandemije bi bile mnogo jednostavnije budući da bi reakcije ljudi bile znatno manje raznovrsne, te bi ih bilo mnogo lakše predvideti. Takođe, u kontekstu infektivnih bolesti, odluke koje pojedinac donosi se više ne tiču samo njega, već i čitave zajednice: ako je pojedinac zaražen, a ne vodi računa o tome da ne zarazi druge ili je naprotiv zdrav, a ne vodi računa da zaštiti sebe, može se smatrati barem delimično odgovornim za brzo širenje bolesti.2 Stoga, ignorisanje postojećeg korpusa znanja o varijabilnosti ljudskog ponašanja u kriznim situacijama i odstupanju njihovih odluka od strogih normi racionalnosti može dovesti do dizajniranja neadekvatnih strategija i grešaka koje kao posledicu mogu imati veći broj obolelih, a samim tim i veći gubitak ljudskih života (materijal za razmišljanje: kako bi upozorili nadležne da njihova javna politika nije zasnovana na čvrstim naučnim osnovama i sprečili donošenje mera koje mogu imati dugoročne negativne posledice, 600 bihejvioralnih naučnika je uputilo otvoreno pismo vladi Velike Britanije sa zahtevom da razmotre svoje odluke, pismo u celini možete videti na ovom linku). Dakle, ako su bihejvioralne nauke toliko važne, kakva nam rešenja mogu ponuditi?


Šta nam bihejvioralne nauke kažu o ponašanju ljudi u kriznim situacijama?

Nije iznenađujuće da je često glavna emotivna reakcija ljudi na pandemiju strah – za sopstveni život, život bliskih članova porodice i prijatelja, posao i mesečna primanja. Takođe, informacije kojima smo najčešće izloženi teže da budu negativne – društvene mreže, Youtube i javni mediji preplavljeni su informacijama o broju obolelih ljudi i negativnim predikcijama kada je reč o rastu i trajanju pandemije. Pesimistični sadržaji ovog tipa su vrlo prijemčivi i vrlo lako pobuđuju negativne emocije i dovode nas u situaciju u kojoj percipiramo virus kao pretnju koju nikako ne možemo izbeći.3 Sa druge strane, paradoksalno, neki ljudi su pak preterano optimistični i čvrsto veruju da je bilo kakva verovatnoća zaraze izrazito niska, čak i niža od objektivnih, statističkih procena.4 U osnovi ovih iskrivljenih procena rizika se, između ostalog, može naći heuristik dostupnosti – tendencija da svoje odluke donosimo na osnovu neposrednih primera kojih možemo da se prisetimo.5 Na primer, ako smo okruženi senzacionalističkim naslovima o broju obolelih od korona virusa, bićemo skloniji da precenimo rizik da se i sami zarazimo budući da će nam ti naslovi, slike i javni prenosi biti lako dostupni u sećanju. Sa druge strane, ako u medijima vidimo kako se veliki broj ljudi bezbrižno šeta gradskim šetalištima, te slike nam mogu biti dostupnije i dovesti do potcenjivanja ozbiljnosti situacije. Jedna karakteristika koju obe grupe ljudi svakako dele je to da pogrešno procenjuju stepen pretnje koju virus predstavlja – dok je prva grupa precenjuje i češće dela iz straha, druga grupa je potcenjuje i sklonija je tome da se ne pridržava preventivnih mera poput socijalnog distanciranja.6

Pod uticajem medijskog sadržaja, stičemo utisak da ljudi ispoljavaju čitav spektar iracionalnog, paničnog ponašanja: prazne rafove u prodavnicama i ulaze u tuče za poslednje pakovanje toalet papira. Ovakvo ponašanje može biti u velikoj meri podstaknuto i eksternim faktorima poput javnog izveštavanja o “paničnoj kupovini” i sveprisutnih komičnih snimaka i fotografija iz lokalnih prodavnica.6 Kada su ljudi izloženi ovakvom sadržaju, može se javiti strah od nestašice, kao i svest o svojoj “okasneloj reakciji” da osiguramo sopstvenu bezbednost. Ovakav način izveštavanja dovodi do urušavanja svesti o kolektivnoj dobrobiti i u ljudima budi sebičnost i kompetitivnost koje rezultuje u disfunkcionalnim i egoističnim oblicima ponašanja poput pravljenja enormne količine zaliha.6 Sa druge strane, ljudi se mogu ponašati vrlo altruistično u ovim ekstremnim okolnostima – na primer, mnogi građani su počeli da šiju zaštitne maske i poklanjaju ih medicinskim radnicima ne očekujući nikakvu naknadu zauzvrat. 

Šta dovodi do ovakve situacije u prodavnicama?


Kako ovi nalazi bihejvioralnih nauka mogu pomoći donosiocima odluka i medijima u doba korona virusa?

Novonastali korona virus doveo je sve nadležne u situaciju gde se od njih zahteva da brzo donose odluke visokog rizika u situaciji velike neizvesnosti uz svest da njihove odluke mogu iz korena promeniti svakodnevicu ljudi i imati visoku cenu ukoliko se ispostavi da propisane mere nisu adekvatne. Međutim, nije dovoljno samo doneti odluku da bi ona automatski bila prihvaćena od strane javnosti, već je neophodno formulisati javno obraćanje tako da stimuliše građane da se pridržavaju mera opreznosti u cilju kolektivne dobrobiti.

1. U kriznim situacijama poput ove, ljudi su često preplavljeni lažnim i poluproverenim informacijama i lako postaju nepoverljivi i skloni osuđivanju.6 Stoga je neophodno da se nadležni aktivno trude da održe poverenje građana kroz redovno, transparentno i detaljno izveštavanje o situaciji.6 Takođe, strah da će građani potpuno izgubiti poverenje u informacije koje im se nude ili u osobe koje im se obraćaju ako se pokaže imalo neizvesnosti nije iznenađujuć, ali nedavno istraživanje pokazuje da ovo osećanje nije u potpunosti opravdano.7 Naše znanje i odluke se često zasnivaju na pretpostavkama, aproksimacijama i generalizacijama, ali se o tome retko izveštava jasno. Istraživanje koje je sproveo istraživački tim sa Univerziteta u Kembridžu je pokazalo da transparentno numeričko izveštavanje (npr. navođenje raspona mogućih vrednosti umesto preciznog predviđanja broja obolelih) nije dovelo do smanjenog poverenja u ponuđene numeričke vrednosti niti u izvor informacija, dok je verbalno izražena nesigurnost (npr. korišćenje izraza poput “verovatno” ili “procene mogu veoma varirati”) i dvosmisleno, nejasno izveštavanje bilo praćeno većom nepoverljivošću.7,8 Izrazi poput “malo verovatno” ili “vrlo verovatno” u javnim obraćanjima mogu dovesti do pogrešnog tumačenja iznetih informacija ili do velike varijabilnosti u njihovoj interpretaciji u zavisnosti od ličnih stavova čitalaca ili gledalaca. Kombinovanje verbalne interpretacije i numeričkih vrednosti može dovesti do veće konzistentnosti u interpretaciji javnih poruka i do manjeg upliva ličnih stavova i vrednosti.9 

2. U cilju podsticanja kolektivne svesti i altruizma kod ljudi, umesto izveštavanja o retkim situacijama “panične kupovine” i podsticanja kompetitivnog stava, trebalo bi stimulisati prosocijalna ponašanja usmerena na dobrobit zajednice, naročito njenih ugroženih članova. Kako se to može postići? Osećanje moralnog uzdizanja (eng. moral elevation) je osećanje koje se javlja kada nas tuđi nesebični postupci inspirišu i podstiču da se i sami uključimo u altruistični akt.10 Ako se ljudima ponude uzori koji su poštovani u zajednici i kojima se veruje, istraživanja pokazuju da će biti skloniji da razmisle o sopstvenom doprinosu i da se uključe u dobrotvornu akciju.11 Takođe, odluke i ponašanja ljudi mogu biti pod direktnim uticajem socijalnih normi: (a) percepcije šta drugi ljudi rade i (b) percepcije šta drugi ljudi veličaju ili kritikuju.12 U skladu sa tim, prosocijalna, kao i generalno zdravstveno odgovorna ponašanja mogu se podstaći korišćenjem socijalnih persuazivnih poruka koje kombinuju informacije o velikoj učestalosti poželjnog ponašanja (npr. o velikom broju ljudi koji ostaje kod kuće) i informacije o socijalnoj poželjnosti tog ponašanja (npr. informacije o tome koliko ljudi podržava mere socijalne izolacije i do kakvog kolektivnog benefita one mogu dovesti). Ovakve poruke mogu imati optimalan efekat na stavove i ponašanja ljudi budući da se na ovaj način kombinuju dva različita izvora motivacije – težnja ljudi da se ponašaju u skladu sa ponašanjem većine i težnja ljudi da tim ponašanjem izbegnu socijalne sankcije i steknu socijalno odobravanje.13

Varijabilnost ljudskog ponašanja je velika – dok ponašanje nekih ljudi može doprineti suzbijanju virusa, ponašanje drugih može doprineti njegovom brzom širenju i preopterećenju zdravstvenog sistema. Neophodno je imati u vidu da su glavni akteri u ovoj globalnoj krizi upravo pojedinci sa svojim idiosinkratičnim motivima, emocijama i društvenim odnosima, i da nam bihejvioralne nauke i uvidi koje nam one pružaju predstavljaju najbliže saradnike u borbi sa ovom nezampaćenom pandemijom.




Bihejvioralne nauke u doba korona virusa predstavlja ciklus objava Center for Policy Innovation koji ima za cilj da približi bihejvioralne nauke, njihovu primenu i korisnost u doba pandemije svim zainteresovanim ljudima. Ovo je prva objava u ciklusu u kojoj smo se fokusirali na razmišljanja i emotivne reakcije ljudi u kriznim situacijama i na pitanje kako znanje o ovim tipičnim reakcijama može da posluži nadležnima i medijskim servisima prilikom javnog obraćanja. U sledećoj objavi pozabavićemo se pitanjem koje preporuke bihejvioralne nauke mogu ponuditi svakome od nas kako bismo se lakše izborili sa izazovima korona virusa na ličnom planu.


Reference:

1 Stanovich, K. E. (2013). Why humans are (sometimes) less rational than other animals: Cognitive complexity and the axioms of rational choice. Thinking & Reasoning19(1), 1-26.

2 Baggio, M. (2020, Mar 10). Here’s why society is reacting with panic to coronavirus. Retrieved from https://www.weforum.org/agenda/2020/03/dont-panic-how-human-behaviour-can-fuel-the-coronavirus/

3Cole, S., Balcetis, E. & Dunning, D. Affective Signals of Threat Increase Perceived Proximity: Psychol. Sci. (2012) doi:10.1177/0956797612446953.

4 Sharot, T. The optimism bias. Curr. Biol. 21, R941–R945 (2011).

5 Tversky, A., & Kahneman, D. (1973). Availability: A heuristic for judging frequency and probability. Cognitive psychology5(2), 207-232.

6 Van Bavel, J. J., Boggio, P. S., Capraro, V., Cichocka, A., Cikara, M., Crockett, M. J., . . . Willer, R. (2020). Using social and behavioural science to support COVID-19 pandemic response. Unpublished manuscript. doi:10.31234/osf.io/y38m9

7 Van Der Bles, A. M., van der Linden, S., Freeman, A. L., & Spiegelhalter, D. J. (2020). The effects of communicating uncertainty on public trust in facts and numbers. Proceedings of the National Academy of Sciences.

8 Keren, G., & Gerritsen, L. E. (1999). On the robustness and possible accounts of ambiguity aversion. Acta Psychologica, 103(1-2), 149-172.

9 Budescu, D. V., Por, H. H., & Broomell, S. B. (2012). Effective communication of uncertainty in the IPCC reports. Climatic change, 113(2), 181-200.

10 Schnall, S., Roper, J., & Fessler, D. M. (2010). Elevation leads to altruistic behavior. Psychological science, 21(3), 315-320.

11 Schnall, S., & Roper, J. (2012). Elevation puts moral values into action. Social Psychological and Personality Science, 3(3), 373-378.

12 Cialdini, R. B. & Goldstein, N. J. Social Influence: Compliance and Conformity. Annu. Rev. Psychol. 55, 591–621 (2004).

13 Cialdini, R. B., Demaine, L. J., Sagarin, B. J., Barrett, D. W., Rhoads, K., & Winter, P. L. (2006). Managing social norms for persuasive impact. Social influence, 1(1), 3-15.

© Copyright 2020, All Rights Reserved, Center for Policy Innovation